MILOŠ PETKOVIĆ

 

Lirika otvara prostor

razgovarala Jelena Milinković

 

J. M. Za Vašu poeziju je karakteristična redukcija jezika, eliptičnost i jezgrovitost, hermetičan i nenarativan izraz, te bi mogla da se definiše kao poezija tragova, nagoveštaja, fragmenata, lakonskih izjava. O postupku simbolično svedoči i naslov poslednje knjige Bez velikih reči (ali i prethodne, Jednostavno pismo). Da li Vaše pesme nastaju redukcijom većih celina? Možete li nešto reći o  svom postupku?

M. P. Do sada nisam razmišljao o tome, niti analizirao sopstveni proces stvaranja. Uvek bih sledio svoje nagone, kud god me oni vodili, odvodili ili provodili. Poriv otkrivanja je neprestan. Nekada bih od jedne reči napravio porub za pesmu, u drugom slučaju, proces nastajanja bi se kretao u kontra smeru. A smerova je mnogo. Lirika otvara prostor. Razobručena je. Ukoliko nemate svoje pismo, postajete zanatlija. Lepo. Praktično, možda. Ali ne i autentično. Nestabilnost sveta mora očvrsnuti pesnika u svemu: u jezičkoj igrariji, u sumnji, u tvrdjenju i, na posletku, u istrajnosti da sledi i razvija svoju poetiku.

J. M. Čini se da Vaša poezija nastaje na ukrštaju svakodnevnog, običnog gotovo prozaičnog, i lektire i istorije. Da li biste prokomentarisali ideju da su svakodnevica i istorija zavičaj pesnika?

M. P. Sve poezije nastaju iz ukrštanja. I svaka poezija porodi raskršće. Pored mogućnosti tumačenja /moje poezije/, o čemu sam govorio odgovarajući na Vaše prethodno pitanje, mislim da nas nezaustavljivo prožima sve što nas okružuje, u književnom, kulturološkom, muzičkom, likovnom, političkom, informatičkom i svakom drugom smislu. Problem su niti koje povezuju sve ove ravni sa jednom poetikom. Odabir veza, impuls, koji pesnika čini pesnikom, plan jezičkog izraza, tretman jezika i prostor koji obujmi pesmu i autora, čuče u zametku koji se razvija se iz knjige u knjigu.

J. M. U jednoj od svojih pesama iz poslednje knjige pišete: Poezija je trag/ u bekstvu/ ostavljen. Čega je trag poezija? Kakve tragove ostavljamo dok pišemo?

M. P. Da mogu da odgovorim na ovo pitanje, odnosno pitanja, verovatno ne bih napisao ni stih. Otisci ostaju ali ja u ovom trenutku zaista nemam pravi, u toj meri /iskustveni, čitalački, stvaralački/, ugao sagledavanja, da bih se usudio da rezimiram na ovu temu. Uloga poezije u današnjem svetu se pretvorila u sentencu, pamćenje odredjenog stiha, strofe, kako god. Lepo je skrivati pesnički citat u memorijskom rukavu /zlu ne trebalo/ i izvući ga, u zavisnosti od situacije. Radoznalost vas čini (ne)sigurnim u nameri da prevazidjete kruto poimanje nepoznatog. Sve ostalo su varijacije na zadate teme.

J. M. U Vašim pesmama su vrlo nenametljivo ugrađene autopoetičke izjave iz kojih se mogu rekonstruisati ideje o jeziku, tradiciji, pesničkom nasleđu. Šta nam možete reći o svom odnosu prema književnoj tradiciji? Da li bismo mogli da kažemo, parafrazirajući Vaše stihove, da ste (usamljeni) šetač između stihova velikih pesnika gde s vremena na vreme zveckate po njihovom gozbenom stolu?  

M. P. Pesnik mora da „udiše“ jezik na kojem piše: bilo da priča na ulici, na književnoj večeri, sa komšijom, bilo da vodi porodične ili poslovne razgovore, gostuje u radio ili tv emisiji. Razumljivo postaje nerazumljivo i obratno. Lirika postoji. Treba se osmeliti. Svi smo skromni prilozi književnosti /poeziji, u ovom slučaju/, nečiji udeo je veći, nečiji manji. Korespodencija sa tradicijom mora da postoji. Kao što se i koherencija smisla mora neprestano preispitivati.

J. M. U jednoj od pesama iz poslednje zbirke pišete: Prepoznavanje slobode je čitanje/ dnevnih, novinskih vesti. Da li mislite da je čitanje (jedini) prostor slobode? Da li smo (samo) u književnosti slobodni i ako je tako o kojoj vrsti slobode se tu radi?

M. P. Svaki stih, da ne govorim o pesmi, je transponovanje stvarnosti. Fluid. Tu nema bekstva jer smo, u bekstvu, pretečeni. Slobodni smo onoliko koliko mi to želimo. Nedovršenost sveta je prednost i ne smemo je zapostaviti. Slobodan sam reći da u tome i jeste tajna.

J. M. Godinama ste u organizaciji Festivala mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru. Koliko se i da li se menja festivalska ponuda mladih stvaralaca iz godine u godinu? Da li biste nam prokomentarisali značaj festivala za mlade stvaraoce i kako ocenjujete, poetički i kvalitativno, festivalsku scenu u Srbiji?

M. P. Ponuda je ružna reč ali Festival, kao neka vrsta pesničkog filtera, širem auditorijumu može da ponudi samo izbor iz onoga što se njemu ponudi. Za sada, barem u poslednjih dvadesetak godina, laureati ovog Festivala predstavljaju nezaobilazna imena na pesničkoj, odnosno, književnoj mapi Srbije /Vlada Matijević, Ana Ristović, Petar Miloradović, Srdjan V. Tešin, Nenad Jovanović, Dejan Aleksić, itd./ Generacije pesnika stasavaju, Festival /i ne samo zaječarski/ ih povezuje i to predstavlja jedan kompleksan spoj. Nedavno sam, u razgovoru sa Alenom Bešićem, izneo svoje zapažanje da se u srpskoj poeziji generacijski pesnici radjaju /stvara se generacija/ od nulte do pete godine u svakoj dekadi. Ostali pesnici „te generacije“ priključuju se kasnije. Ovo, tako da kažem „nepisano pravilo“, ne važi samo za period o kome govorim, već mnogo duže unazad. Svaka generacija nudi svoju lepezu poetika i to je ono što je najbitnije. Mislim da je, kada je u pitanju festivalska scena u Srbiji, najveći problem hiperfestivalnost /i hiperizdavaštvo, kao neslani prilog/. Iz toga proizilazi i činjenica da je na srpskoj pesničkoj sceni u jako malom procentu pravih pesnika (sa velikim P) a mnogo je više zanatski izverziranih pesnika, bez suštinskog utemeljenja. Mimo svega navedenog, iskreno verujem da će poezija i u nadolazećem periodu biti reprezent srpske književnosti.

J. M. Pokrenuli ste veoma zanimljiv projekat Vokalija. Možete li nam reći nešto više o tome?

M. P. Vokalija. Vokal(i)ja. Živci deblji od brodskih konopaca. Snimanje, prikupljanje, obrada itd. autentičnih audio zapisa najznačajnih imena srpske književne scene. Projekat pokrenut neskrivenom željom da čujem /a kasnije i tonski zabeležim/ autora a ne glumačku ili bilo kakvu drugu interpretaciju nekog književnog dela. Iz ove perpektive, glavni krivac „inicijator“ Vokalije je moj, na žalost, pokojni profesor književnosti iz srednje škole, prozni pisac Željko Stanjević. Kada mi je sa neke trošne audio kasete prvi put „emitovao“ snimke Miloša Crnjanskog /“Stražilovo“ i „Lament nad Beogradom“/, kraj osamdesetih godina prošlog veka je u pitanju, bio sam u šoku. Nisam verovao da je to Crnjanski. I sada se ništa nije promenilo kada je u pitanju većina autora. Jedno je čitati, drugo je čuti glas. Vokalija je do sada nesebično prikupila oko 60 autora različitih književnih naravi. A biće toga još.  I lepog. I autentičnog.

 

Miloš Petković je rođen 1972. godine u Zaječaru. Po struci je inženjer poslovne informatike. Radi kao urednik književnog programa i sekretar Festivala mladih pesnika Dani poezije u Centru za kulturu grada Zaječara. Objavio sledeće knjige poezije: Izlet (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, Beograd, 1993), Jednostavno pismo (Povelja, Kraljevo, 2003), Bez velikih reči (Povelja, Kraljevo, 2007) i Tri (bibliofilsko izdanje; Think Tank Town, Leskovac, 2010). Poezija mu je prevedena na makedonski, bugarski i engleski jezik. Jedan je od urednika zbornika poezije pesnika jugoistočne Srbije Pesnički voz (2010). Urednik je književnog programa i kreativni konsultant plutajućeg, vanvremenskog projekta Splav Meduze. Osnivač, vlasnik i glavni i odgovorni urednik prvog srpskog portala za audio književnost Vokalija.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 17: Izbor iz poezije